Koja je vaša prva reakcija na pitanje iz naslova?
Šta vam je prvo palo na pamet?

Ukoliko ste kao većina, verujem da vam je prvo palo na pamet šta vam se ne dopada.
Šta biste popravili, doradili… Ne mislim samo na plastičnu hirurgiju već na sve. Malo biste da smršate, malo da se zategnete, malo da skinete sa stomaka…

I naravno da je u redu da vam se ne dopada sve na sebi, ali kontekst može biti problematičan.

Pitanje nije bilo “Šta ti se ne dopada na tebi?” već “Kakvu sliku imaš o svom telu?” i problem je kada nam prvo padne na pamet ono što nam nije u redu.

Hteli mi da priznamo to ili ne, društvo u kom živimo ima uticaj na nas, a neretko glas društva, postane i naš glas. Upravo onaj koji nalazi mane, koji nas objektivizuje, posebno kada su žene u pitanju.

Objektivizacija je jedan od bitnih uzroka loše slike o sebi.

Određena sociološka istraživanja su objektivizaciju predstavila kao ogroman problem u društvu i kao nešto što smo svi dužni da menjamo, ali nam isto tako pomaže da razumemo zašto razmišljamo i reagujemo na određeni način.
Žene se često posmatraju kao predmet, kao telo, potpuno zanemarujući kompletnu ličnost i sposobnosti osobe.

Sve to posledično dovodi do konstantnog razmišljanja o tome šta nam fali kako bismo bile savršene, prihvatljive, kako bismo ostavile dobar utisak. A kad je za utisak ključno telo… Vrlo je lako upasti u zamku loše slike o sebi.

Objektivizacija takođe ima važan uticaj na nastanak poremećaja u ishrani.

Objektivizacija à potreba za savršenstvom à loša slika o sebi à gubitak kontakta sa sopstvenim telom i njegovim potrebama

Nakon gubitka kontakta sa signalima koje nam telo šalje, javljaju se simptomi koji su karakteristički za poremećaje ishrane.

Hrana odnosno jedenje prestaje da bude normalna, zdrava potreba organizma već se pretvara u dodatni pritisak, u nervozu, u preterano razmišljanje o tome šta tačno i koliko treba da se jede, a sve to iz straha da se ne ugrozi fizički izgled odnosno utisak koji treba da ostavimo.

Paradoksalno, često se baš to i dogodi.

Kada nemamo kontakt sa signalima tela, mi se ili prejedamo ili izgladnjujemo ili preterano vežbamo, a u svakom slučaju nemamo zdrav odnos prema hrani, sve i da spoljašnji izgled ostane netaknut.

Naše telo je mnogo više od utiska koji ostavljamo, od savršenstva koje se od nas zahteva, a mi smo mnogo više i od samog tela, i od njegovog izgleda i njegovih sposobnosti.

Sve dok ne prihvatimo da je telo deo nas, a ne naša suština, nećemo promeniti puno toga.

Ono što možemo da uradimo je:

* da zatražimo podršku kada nam je potrebna, bilo da je to nutricionista, psihoterapeut, mreža podrške među bliskim ljudima
* da razgovaramo o ovoj temi kako bismo podigli svesnost
* da povratimo povezanost sa sopstvenim telom i signalima koje nam šalje
* da objektivizaciju sagledamo iz druge perspective
* da budemo saosećajni prema sebi
* da naučimo da posmatramo sebe kao kompletnu ličnost i radimo na sebi konstantno kako bismo smanjili mogućnost uticaja objektivizacije

Mali koraci koji imaju veliki uticaj.