Deo intuitivnog načina jedenja je da sebi date bezuslovnu dozvolu da jedete. Ovo ne uključuje samo poštovanje vaše gladi, već i postizanje mira sa hranom, što u praksi znači da ostavite sva vaša pravila o hrani pred vratima.

Većina nas nije ni svesna da ima pravila o ishrani, ili su ukorenjena u nama toliko dugo da ih više ne dovodimo u pitanje, ili ih zaista ne prepoznajemo jer smo ih samo prihvatili kao činjenice i stvari koje „treba“ da uradimo. Da bismo postigli mir sa hranom, prvo moramo da identifikujemo koja su naša pravila o ishrani.

Pa tako recimo pravila o ishrani mogu izgledati kao:

• Morate naručiti salatu za ručak / večeru (a čak i ne gledati sendviče, paste ili druge stvari na meniju)
•  Uvek se odlučujete za „zdravije“ zamene, kao što su proizvodi od hleba sa malo ugljenih hidrata, prelivi sa malo masti, puter od kikirikija u prahu, itd. umesto klasičnih opcija
•  Imate potrebu da striktno merite porcije.
•  Ne dozvoljavate sebi da jedete hleb više od jednom dnevno, ili ga potpuno izbegavate (hamburgeri bez lepinja, sendviči od zelene salate, itd.)
•  Držite slatkiše van kuće da ih ne biste jeli
•  Donosite svoju hranu na zabave ili organizovane događaje kako biste izbegli da jedete ono što se tamo poslužuje

Možda mislite… „Zar to nisu zdrave/dobre navike?“ ?

Mislimo da ovo ima smisla, jer nam upravo ove poruke šalje kultura dijeta. Uči nas da treba da imamo pravila o ishrani kako bismo bili „zdravi“ i sigurni od prejedanja, prepuštanja žudnji i osećaja krivice. 

Ali ono gde kultura ishrane pogreši je to što ova pravila povećavaju našu preokupaciju hranom, a stalno razmišljanje o hrani (naročito o onoj koju „ne smemo jesti“) je upravo ono što nas dovodi do prejedanja, i osećaju krivice. 

Svi smo u toj fazi. Bilo da je naizgled nevino kao „Biću dobra tokom nedelje i uživati u vikendima.” Za doručak ovsena kaša, lagani ručak sa salatom, večere bez ugljenih hidrata, bez vina ili deserta cele nedelje, a sledeće što znate, nedelja je uveče i smazali ste celu pizzu, kutiju sladoleda i još neke keksiče usput, dok ste se zaklinjali da ćete „biti dobri“ ponovo, počevši od sutra.

Apsolutno nemate čega da se stidite ako vam je bilo šta od ovoga poznato. To je sve normalno i neizbežno jer je to biološki odgovor tela na deprivaciju.

Ali poznavanje ovih informacija možda neće biti dovoljno da nas natera da odbacimo sva ta pravila o ishrani. Pravila nam daju red, strukturu i osećaj sigurnosti. Dakle, u redu je ako pomisao na odbacivanje svih pravila o ishrani odjednom zvuči zastrašujuće i mislimo da to ipak nema smisla. 

Zato hajde da pogledamo nekoliko uobičajenih briga koje ovo izaziva:

Ako odbacim svoja pravila o ishrani, šta ako samo nastavim da jedem loše stvari?

Ovo je uobičajen strah i to je tačan razlog zašto postavljamo pravila o ishrani na prvom mestu – pokušavamo da sprečimo da jedemo (ili jedemo previše) „loših“ stvari. Da, ako ste ograničavali određenu hranu, a zatim sebi dozvolili da počnete da je jedete, verovatno ćete u početku preterati. Naročito ako ste već neko vreme ograničavali ovu hranu.

Ali postoji ta mala stvar koja se zove navikavanje koje pomaže da se osigurate da će to biti kratkoročno. Navikavanje je kada se naš fizički i emocionalni odgovor na stimulans smanji nakon što smo mu iznova i iznova bili izloženi. Na primer, recimo da je testenina jedna od zabranjenih namirnica sa kojom pokušavate da se pomirite. 

Odlučili ste da napravite mir sa ovom hranom i pravićete je svake večeri za večeru. Prve večeri ste u ekstazi - volite svaki zalogaj. Sledeće večeri i dalje ste uzbuđeni zbog toga, ali do četvrte., 5pete. ili šeste noći. hmhmh. Kako zapravo mislite da ćete se osećati zbog toga? Možda vam je dosta paste i želite nešto drugo za jelo?

Zbog navikavanja ne biste nastavili da jedete samo svoju zabranjenu hranu, jer time što sebi dozvoljavate da je jedete, zapravo umanjujete privlačnost i želju za njima. Na kraju, testenina postaje još jedna opcija za večeru, a ne ona koju možete da jedete samo ako ste „bili dobri cele nedelje“ ili ako ste tog dana vežbali. A tako što će testenina postati samo još jedna normalna hrana u vašoj ishrani, ona neće imati nikakvu moć nad vama – moći ćete da je jedete kada želite bez straha da ćete preterati ili kako će to uticati na vašu kilažu. To neće biti ona hrana koja vas stalno dovodi u iskušenje da se prejedate.

Šta ako se prejedem?

Još jedan uobičajeni strah. :)

Navikavanje i ovde pomaže. Naravno, verovatno će doći do onih trenutaka kada zaista konstantno idemo na zabranjenu hranu i verovatno jedemo posle prijatne sitosti kada prvo sebi damo dozvolu. Ali kako počnemo da jedemo intuitivnije i svesnije, zapravo možemo primetiti kako hrana gubi svoju privlačnost dok je jedemo.

Da li ste ikada primetili da je prvi zalogaj sladoleda zaista dobar? Kao i drugi, treći... ali kako nastavite da jedete, postaje malo manje uzbudljivo? To je zato što i fiziološki (ukus, glad) i bihejvioralni (žudnja, uzbuđenje mozga/neurotransmitera) odgovori na hranu počinju da se smanjuju sa povećanom izloženošću, posebno kada dođemo do tačke sitosti.

Osim prilagođavanja i uočavanja kada smo zadovoljni, postoji još jedan način na koji možemo sprečiti prejedanje: dajući sebi bezuslovnu dozvolu da jedemo. Kada kupimo zabranjeni sladoled, možemo da kažemo sebi: „Imam dozvolu da ovo jedem — koliko god želim, kad god želim“. 

Verovali ili ne, ovo deluje MNOGO bolje da spreči prejedanje nego kada kupimo sladoled i kažemo: "Idem samo po jednu kuglu, posle večere vikendom." Onda završimo da razmišljamo o sladoledu cele nedelje i da se vikendom prejedamo. 

Ali šta ako nikada ne želim nikakvu „zdravu“ hranu?

Još jedan uobičajeni strah jer često možemo da se osećamo kao da „trebamo“ da jedemo hranu poput povrća, voća, žitarica od celog zrna itd. Ali ako postoji neka hrana koju prisiljavate da jedete, a zaista ne volite, ali to radite zarad „zdravlja ”, verovatno ne bi trebalo da jedete tu hranu ionako. Zadovoljstvo je jako važan aspekt u jelu. 

Ako sebi dajete dozvolu da jedete svu hranu i prirodno uživate u raznovrsnoj hrani, postoji velika šansa da ćete prirodno jesti ravnotežu svih grupa hrane. Zapamtite da smo rođeni sa sposobnošću da jedemo intuitivno i prirodno biramo hranu koja zadovoljava potrebe našeg tela. Ovo je stanje u koje pokušavamo da se vratimo - verujući u sposobnosti našeg tela da to uradi.

Naša tela znaju šta je najbolje za nas, ali negde usput rečeno nam je da ne znaju i da moramo da preuzmemo i pokušamo da kontrolišemo svoju kilažu i unos hrane. Moj cilj je da vam pomognem da se vratite u sklad i ako mislite da imate loš odnos prema ishrani, hrani, opterećuje vas i pre svega osećate se izgubljeno u moru kontradiktornih informacija, pozivam da se prijavite na coaching program gde cemo zajednickim sangam raditi na tome da popravite vas odnos prema ishrani.